Koje smo mi ludilo

Gde pod mi, mislim na Srbiju. A opet, da ne shvatite pogrešno, ja ne potpadam pod onu grupu koja kuka kako je kod nas jedino loše + ne mislim da pojedinac ili grupa ljudi opisuje celu naciju. No, ono što me nagnalo na ovakav naslov je to što delimično zvuči i kao „Kolektivno ludilo“ a i ludilo kao reč dosta opisuje dešavanje na mostu Gazela krajem februara.

OK, mentalni bolesnik iz Laze Lazarević izašao je na Gazelu, sa pištoljem. Ne dovodim u pitanje kako je on mogao biti otpušten iz Laze ako je još uvek bolestan, kao i to odakle mu pištolj. Jednostavno, čovek je hteo da skoči sa mosta, javio se pre toga svojoj kevi i ko zna kakva ga je muka na to naterala.

On je, samim tim, već ovako nervozne beograđane koji se kreću Gazelom jako usporeno jer je kapacitet mosta jednostavno nedovoljan za narasli broj automobila u Beogradu, naterao da još uspore, odnosno stanu. To je proizvelo zanimljive reakcije. Pre svega, oni koju su bili blizu odlučili su da priđu i posmatraju šta se dešava, iako je čovek imao pištolj. OK, ajde to, manje-više.

Drugi su pak počeli sa zanimljivim komentarima – „Dajte meni taj pištolj da mu …“, ili „Sad ću ja da dođem da te gurnjem majku ti tvoju“ i tome sličnim. Potpuno odsustvo saosećanja i morala u tim trenucima očekivano je, tj. očekivano je da se manifestuje na ovaj način, ali ono što me je oduševilo je već dosta puta pomenuta majka koja je postavila decu tako da ih fotka, a da se u pozadini vidi pomenuti nesrećni mentalni bolesnik.

Svaka čast inače ljudima iz policije, posebno iz te „pregovaračke ekipe“, koji su pregovarali sa mentalnim bolesnikom sa pištoljem i uspeli da ga ubede da siđe sa mosta odnosno da ne skoči.