Pričao sam ovo pre nekoliko dana svom dobrom “sve mogu da pokvarim, al’ zato ništa ne umem da popravim” drugu koga ovom prilikom neću imenovati, a opet mi se sve to lepo poklapa sa ovom pričom od pre nekoliko dana.
Dolazim ja tako jedan dan kod babe, vidim ona nešto ljubaznija nego inače, nemam pojma o čemu se radi. Kao, evo da jedeš, ajde da popijemo nešto, evo kolač … hm, mislim se, nešto ovde ne štima. Kad, ne lezi vraže:
Baba: E, bila mi je Borka juče…
Ja: mhm…
Baba: I eto, tako mi pričamo, i ona kaže “Jao, pa tvoj unuk se beše bavi kompjuterima?”, ja kažem “da, on se u to razume”, i onda kaže “pa jel može onda da mi pogleda ovaj daljinski što je prestao da mi radi?”
Ja: i ti si naravno rekla da se ja u to ne razumem
Baba: * osmeh *
Ja: Аli, ja nisam električar niti znam išta o tome…
Baba: Pa evo, samo pogledaj, pa ako ne umeš…
Ja: rekoh upravo da ne umem
Baba: … ja ću joj vratiti.
I donosi baba “daljinski”. A daljinski, za Grundig od pre jedno 30 godina, horizontalne orijentacije, sa ogromnim dugmićima i jedno 15 kilograma. Naravno, ima gumicu koja drži da ne ispadnu baterije. I kao vrhunac – SKROZ SE RASPAO. Ispali su svi dugmići, štampana ploča pukla na dva dela, gornja plastika se odvojila… kao uređaj koji je ispao preko terase kada je neko recimo tresao stolnjak u kojem je ostao daljinac.
Ja: Ja čak i da znam kako se ovo popravlja, ovako nešto ne bih mogao da popravim jer je jednostavno – skroz raspalo. Nego lepo neka ona ide da kupi univerzalni daljinski…
Baba: Aha, ok…
… i onako, u polufazonu “ne mogu da verujem da ne može da se popravi!”
