Ima kod mene u kraju, jedan zanimljiv semafor. U pitanju je semafor na “ćošku” Nebojšine ulice koja se tu uliva u Bulevar JNA (odnosno po novom Bulevar oslobođenja). Nebojšina u suštini ide paralelno sa Bulevarom, pa u jednom delu samo lagano skrene na levo, i tu je taj semafor, zbog toga stoji “ćošak”. Dve su trake, jedna za pravo, a jedna za pravo i desno, i mogu vam reći, to je jedan od retkih semafora gde se jako dobro “poštuje” zelena strelica, iako u suštini onaj ko ide pravo ima prednost. Obično oni koji idu pravo zauzimaju samo levu traku, i tu čekaju. Dešava se da nekada vozači stanu u desnu traku, pa čim vide migavac “kolege” oda zada, pomere se levo … Naravno, postoje i izuzeci, ali mi ne bi bili zanimljivi da nisam prisustvovao jednom specifičnom događaju, tri puta u tri vezana dana.
Dolazim na taj semafor, ispred mene Pežo 206, stoji u desnoj traci. Uključila se strelica, Pežo stoji. OK, ja iskuliram, nema potrebe da sviram ili šta god, idem odmah tu desno, nigde ne žurim. Međutim, tih 60ak sekundi nakon završetka semafora, pali se zeleno, Pežo kreće u pravcu zelene strelice, znači – desno. Ja u polu-šoku, bacim pogled bolje – žena za volanom. “Pa da, žena”, kažem sebi, onako kako samo muškarac može da kaže (rekle bi žene), i nastavim vožnju.
Sutradan, isti semafor, ista situacija, ispred mene – nećete verovati, Pežo! Samo plave boje (onaj od juče bio je one trula-višnja). Ovoga puta, iza mene još nekoliko automobila, sviraju, vozač pežoa ne haje. Znajući kako je prošlo juče, pogledam, duga plava “peglana” kosa, konstatujem, opet, onako za sebe, “žensko”, i iskuliram. Dolazi zeleno, dolazi i moja neverica – Pežo ide u pravcu strelice, odnosno na desnu stranu! Raširenih očiju pratim pogledom Pežo koji odlazi u pravcu Slavije, bacam brz pogled na retrovizor, vozač iza koristi i gestikulaciju rukama, završava se i ta epizoda.
Treći dan, nećete verovati, isti semafor (idem tuda s posla), ovoga puta sam treći na semaforu, i ovoga puta je prvi na semaforu – Polo. Ovoga puta ne vidim ko je vozač, čekam neko vreme, strelica je uključena, pali se zeleno, polo kreće, gde? Pogodili ste – desno! Ovoga puta, više razočarano nego iznervirano, govorim – “Pa ne, neeee, neeeee!” (verovatno sam bio mnogo smešan ljudima sa strane). Srećom, Polo odmah skreće desno, pa uspevam da uhvatim pogledom vozača – imate tri puta da pogodite da li je muško ili žensko! … … kako to mislim tri puta dal’ je muško ili žensko?
No, shvatio sam da ovakve probleme u vožnji neću imati još dugo – benzin će do kraja aprila verovatno otići na 119 dinara, i podsetiti nas još jednom na to da su vozila luksuz i da je mnogo bolje ići peške. Kad se samo setim lepih dana benzina od 76 dinara, i pomislim da je tada trebalo da iznajmim rezervoar ili nekakvu cisternu i štekam benzin za ovakve dane. Eeeeej, pa to je skoro 2500 dinara razlike da bi se napunio pun rezervoar. I onda je akciza na gorivo i dalje divnih skoro 50 dinara! 50 dinara! Znači kada ja sada napunim rezervoar po 115 dinara, dajem 2750 dinara državi. I to ne samo 2750 dinara, već i dodatnih 18% (možda 8, ali kao da je važno) posto na ime poreza, znači opušteno 3300 dinara ide direkt u kasu od ukupno 6000 koliko potrošim da bih sipao rezervoar. Pa mislim, nadam se da ljudi neće još dugo biti toliko glupi da ih ovako neko dere.
