Uvek me oduševljavalo kad sa nekim pričam telefonom, posebno recimo ujutru, ili za vreme popodnevne dremke, i onda to ide nekako ovako
Ja: E ćao
Neko: Ćaaaooo
Ja: Spavaš?
Neko: Neeeee, evo me u kooolima, idem na pooosaaaooo (tišina u pozadini, nikakvi zvuci ne dopiru)
Ja: Aha – ok. Pa ništa, kad stižeš?
Neko: Eeevoo, tu sam na seemafooru, samo da se paaarkiram, znaači pet minuta! (i dalje ništa u pozadini)
Ja: Mhm … ajde čekam te.
Čekam najmanje 20 minuta.
—–
Ja: E ćao, jel si krenuo, evo mi smo tu.
Neko: Da, da, u autobusu sam (odzvanja mu glas)
Ja: Pa kad si tu?
Neko: Pa za pet minuta, samo evo, dve stanice sam odatle
Ja: Ok
Neko: Ajde, ćao (dok pomera telefon sa uveta i pritiska crveno, u pozadini se čuje vodokotlić)
——
Ja: E ćao
Neko: desi
Ja: desi ti je bolje pitanje?
Neko: Evo me u prodavnici, tu sam za 3 minuta
Ja: Nemoj da lažeš, nisi ni krenuo
Neko: Jesam, jesam, sto posto, krenuo sam!
Ja: Šta ćeš u prodavnici?
Neko: Pa evo, kupujem nešto…
Ja: Šta?
Neko: … sok!
Ja: U kojoj prodavnici?
Neko: Pa ovde, jednoj, nekoj…
Opet čekam 20 minuta da se neko pojavi
—–
Ja: E ćao!
Neko: Ćaaaaaaoooo
Ja: Spavaš?
Neko: Ma neeee, evooo čiiitam neeeku knjiiigu
Ja: Ok, čujemo se kad se probudiš
Neko: Vaaaaaži!
