Ako pričamo potpuno otvoreno, ja nemam pojma koliko ima sad agencija i organizacija koje mogu da uzimaju ljudima pare zbog toga što ovi u svojim objektima puštaju muziku. Najiskrenije – pojma nemam. Ja sam oduvek mislio da “spokoj čuva Sokoj”, međutim, onda su krenuli da se ubacuju neki dodatni, te udruženje ovih muzičara, te udruženje onih muzičara i “trista svašta”. Pa onda su još ovi iz Sokoja, a kasnije i tih udruženja krenuli da prave medijske kampanje, kao – “plaćajte surove cifre zato što puštate našu muziku”, a da ne govorimo što se plaćanje traži od kafića i klubova, koje mogu i da razumem, već i od obućarskih radnji, pekara, trafika …
Voleo bih da mi neko objasni kako tačno krojač ili obućar koji sluša radio čisto da mu brže prođe vreme može da poboljša svoje poslovanje zbog toga što ima muziku, kada se jasno zna zbog čega neko ide kod obućara. Ili možda to izgleda ovako – “Haj-nehaj šetam gradom i idem sa posla kući … Jao, kako dobra muzika na ovom neuglednom lokalu koja dopire sa visokokvalitetnog Schneider tranzistora sa jednim zvučnikom. Hej, pa ovo je obućarska radnja, daj da uđem i ostavim svoje patike ovde, ove na nogama, razume se, toplo je napolju, mogu bos, ionako mi se čini da na desnoj treba malo da se sredi đon, mada nisam siguran, ali ova muzika … potpuno sam omađijan”.
Organizacija proizvođača fonograma Srbije
I onda, čitajući vesti, saznam da postoji i gorepomenuta gospoda – Organizacija proizvođača fonograma Srbije. Ispostavi se da postoje od 2002. godine, formirali su ih takve veličine poput City Records, Metropolis, Juve komerc i slično, i sad i njihovi inspektori šetaju po tim već pomenutim frizerskim salonima, krojačkim radnjama i sličnim mestima i pišu prijave, obračune, kazne, zahteve za isplaćivanje kojekakvih iznosa svima onima koji poseduju muziku u svom lokalu. Sad, kako se tačno zove to što oni pišu, niko ne zna, ali zahtevaju pare, a pravo ime verovatno nema zbog toga što je na samoj ivici legalnosti, odnosno nešto poput Parking servisa, naših starih drugara.
I sad, čitajući jednu vest, naiđem na ovo – Vlasnicu frizerskog salona iz Beograda J. A. skupo je koštala zvonjava mobilnog telefona. Njoj je kontrolor Organizacije proizvođača fonograma Srbije pred kraj prošle godine naplatio čak 11.000 dinara na ime godišnje naknade za „korišćenje fonograma” jer je zvonjavu na mobilnom telefonu radnice u salonu procenio kao muzičku numeru koja podleže zaštiti autorskih i srodnih prava. I pitam se, jel su oni normalni?
OFPS naknadu za korišćenje fonograma naplaćuje svakom pravnom i fizičkom licu koje, obavljajući svoju delatnost, javno koristi repertoar OFPS-a. Ovo ne bi trebalo da se odnosi na „obične“ građane, već samo na one koji muziku koriste tokom obavljanja delatnosti. Godišnja naknada je određena tarifom koju propisuje OFPS, pozivajući se na Zakon o autorskom i srodnim pravima. Nezvanično se ovaj slučaj komentariše kao način da se, ipak, nešto naplati i od onih koji su iz svojih lokala izneli sve muzičke uređaje kako bi se oslobodili suvišnih troškova.
U Zavodu za zaštitu intelektualne svojine kažu da pod tarifnik spada „bilo koji uređaj koji reprodukuje muziku“.
Signal na mobilnom telefonu, koji nas obaveštava da nas neko zove nikako se ne može smatrati reprodukcijom fonograma. To znači da bi svaka četiri takta, koja predstavljaju zvono na mobilnom telefonu, mogla da podležu ovom tarifniku. Dokle bi nas to dovelo? – pita se advokat Srđan Stojković.
Naravno, Vladimir Marić iz Zavoda za zaštitu intelektualne svojine nije hteo da komentariše baš ovaj konkretni slučaj, ali je bio više nego ljubazan da poruči da svako ko ima problem ili primedbu može da se obrati Zavodu … kao da bi to nešto rešilo.
I sad, ta gospođa/gospođica koja je verovatno izbacila svaki uređaj koji reprodukuje zvuk iz svog salona da ne bi plaćala neverovatno velike naknade (što su uradili mnogi, čak i ja znam neke), našla se u nezgodnoj situaciji jer je baš u trenutku kada je bio inspektor primila poziv od svoje tetke, babe, deteta, majke, nije ni bitno, i inspektor je, pošto je verovatno skapirao da nema ‘leba da će se ovde “omastiti”, odlučio da se uhvati za slamku i ne izađe neobavljenog posla. Verovatno je njegova sreća što je naleteo na žensku osobu, ne bi me čudilo da bi mu neki muškarac, taj već pomenuti obućar, nabio čizmu tamo gde sunce ne sija.
Za kraj samo još jedan genijalan naslov – Mitrović sumnja da su ga trovali pašenog i ženina sestra!
