Mislim da slane palačinke, ove kao “na ulici” što se kupuju, nisam jeo jedno godinu dana, možda i više. A i tad kad sam pojeo tu jednu, pre toga opet nisam godinu dana. Nekako, na malo mesta su te palačinke dobre, pa se ne usuđujem da isprobavam nove varijante. Međutim, juče sam nešto jurio po gradu, pošta, banka, levo, desno, i skapiram u jednom trenutku da bih baš pojeo slanu palačinku. Razmislim gde ima najbliža, i setim se jedne svoje bivše koleginice ali i sadašnje prijateljice, koja na tom jednom mestu pored Beogradskog Dramskog pozorišta voli da kupuje palačinke, i to dve – jednu za sebe, jednu za kuče. Uz pozdrave njoj ovom prilikom, zaputim se ja tamo.
I onako, iz mora tih palačinki odaberem neku, pečenica, kačkavalj i pavlaka, to ne može da omane. I tu se završava moje aktivno učestvovanje u ovoj priči, sad postanem pasivni posmatrač, pošto, dok čekam svoju palačinku, ulazi jedna gospođa, recimo 50 godina, malo punija. Notirajte da između svakog odgovora radnika i njenog novog pitanja prolazi jedno 20 sekundi.
Gospođa: Dobar dan!
Radnik: Dobar dan…
Gospođa: A jel imate viršle?
Radnik: Imamo hot-dog, da.
Gospođa: A koliko je?
Radnik: 100 dinara
Gospođa: A jel imate i sendviče?
Radnik: Nemamo
Gospođa: A koliko su?
Radnik: Ko?
Gospođa: Sendviči?
Radnik: Pa nemamo sendviče. Samo hot dog, pancerote i naravno palačinke.
Gospođa: Aha, aha, a koliko su vam palačinke?
Radnik: Pa evo imate ispred vas cenovnik pa pogledajte
Gospođa: A vidi, hvala … Nego, recite mi, za taj hot dog, koje viršle koristite, jel su Carnex?
Radnik: Pa ja mislim da jesu…
Gospođa: Pošto od drugih me nadima stomak, ne mogu druge da jedem, samo Carnex… A jel ih ljuštite?
Radnik: Pa, da.
Gospođa: A jel pre nego što ih stavite da se kuvaju ili posle?
Radnik: Posle.
Gospođa: Aha, aha, dobro … A te palačinke, jel imate sa medom?
Radnik: Imamo.
Gospođa: A kakvo je pakovanje, jel ono sa Pčelicom Majom?
Radnik: ?!? … evo, pogledajte i sami (ono stvarno na kutiji ima nacrtana pčelica)
Gospođa: A jeste, ali nije to Pčelica Maja, taj nije dobar. Da vam kažem, oni uzmu i iscede sve dobro iz tog meda i onda tako spakuju, ništa to ne valja. A recite mi, ove sa džemom … jel to pekmez, džem, marmelada, šta je?
Radnik: Mislim da je marmelada.
Gospođa: A jel mogu da vidim pakovanje? Jel ima onako veliku kajsiju nacrtanu ili je onako presečena na pola, pa su dve?
Radnik: Evo, pogledajte.
Gospođa: A sendviče nemate?
U tom trenutku, stiže moja palačinka, taman da me prene iz ove situacije i “resetuje” mi izgled face, koji je do tada, siguran sam, bio potpuno neprimeren jednom pojavljivanju u javnosti, ali jednostavno se nisam mogao iskontrolisati. Ne znam doduše kako je radnik sve to vreme održavao svoj unutrašnji mir. Ono što znam, sa druge strane, jeste da je ista ta gospođa pet minuta kasnije “praznih ruku” otišla dalje, pošto sam seo u obližnji park da pojedem tu sada magičnu palačinku, jer da nije nje bilo, ne bi bilo ni ovog beep-a.
So, šta mislite da je po sredi? Gospođi je bilo malo dosadno, htela je sa nekim da popriča, htela je malo da odmori, ili pak možda zaista taj objekat brze hrane nije imao da joj ponudi ono što je želela – Carnex viršlu oljuštenu verovatno pre kuvanja, Pčelica Maja med i marmeladu sa nacrtanom celom kajsijom?
p.s. Najavljujem nekolikodnevnu pauzu u update-ovima, idem na put. Ali kad se vratim, sigurno će biti noviteta i zanimljivih priča sa tog puta, no worries!
