Naravno, jedva sam dočekao da se baba vrati sa mora da bih je poterao da pozove onaj magični broj i onu magičnu “Babu 2”, da vidimo o čemu se tu zapravo radi. Morao sam pre toga malo da poslušam kako su ih makedonci držali na granici 2 sata, kako “je toliko skupo sve da gori!” (samo akcentujte pravilno to gori), i tako dalje, ali došli smo na kraju i do željene teme. “E, i jel si pozvala onu što te je zvala sto puta?”, upitah. Kaže baba – “Jesam, jesam”:
Baba: Zdravo, evo stigla sam sa mora.
Baba 2: E odlično. Ja sam te baš zvala bila!
(no shit, says I)
Baba: Pa da, i oko toga, što si me zvala sto puta kada smo se čule dan pred put i rekla sam ti da idem 25. na more?
Baba 2: …
Baba: Halo?
Baba 2: Da?
Baba: Što si me zvala sto puta kada sam ti rekla da idem na more i da se vraćam tek početkom juna?
Baba 2: …
Baba: Jel me čuješ ti?!
Baba 2: … a jeli, kad ćeš ti da dođeš malo do mene da se ispričamo? Nismo se dugo videle!
Ili, da vam jednostavno prepričam kako je to moja baba rekla u jednoj rečenici – “Ja je pitam što je zvala kad zna da nisam tu, a ona ćuti k’o neka blazina!” Sad, ako neko zna šta je blazina, ili među vama koji čitate ima nekih studenata lingvistike, staroslovenskog, dijelakata i tako toga, vi javite. Znači nije Blažina (kao od Blaže) već blazina (bez Ž, sa Z). I takođe akcentujte pravilno, kako bi to uradili ljudi na selu.
