Kako već to biva svake godine, sa društvom se obrem na novosadskom kupalištu Štrand, za koje se ulaz plaća 50 dinara iz nekog razloga, kako bih se na standardno jakom julskom suncu čvario neviđeno i znojio preko svake mere. Ali nije to glavni razlog, već više druženje, zabava, ispijanje ponekog pića, posmatranje pijanih engleza, znate već, the usual.
I tako, sednemo mi u kafić kao i svake godine, dođe konobarica da nas usluži, a ja sa još jednim drugarom, kao dve prave žene (što i jesmo), odlučimo da probamo taj Jelen Fresh, da vidimo kakav je taj napitak pivskog tipa sa limunom u sebi. Ostali poruče kafe, koka kole pa i poneki koktel (to je naručio treći ortak, najveća žena među nama, očigledno). Dolazi konobarica, sve po redu i redosledu, dostavlja šta treba i uz Jelen Fresh daje i dve plastične čaše pune leda. Plus kaže “E izvinite čekamo da nam stigne led, doneću još kad dođe”. Stvarno, eto je kroz desetak minuta, donosi još punu čašu leda. I mi tako pijemo Jelen Fresh, nije loš, posebno tako sa gomilom leda. Da se razumemo, to pivo nije, već više limunada sa gaziranom soda vodom, ili, kako bih ja to rekao – “ovaj jelen fresh ima ukus kao kad se limunada pokvari”, a i ne treba puno očekivati od piva koje ima 2% alkohola.
Odlučujemo da naručimo i drugu turu, i tu kreće naša agonija… dolazi nam druga konobarica i pita šta želimo. Naručujemo opet dva Jelen Fresha, neka točena piva, koka kole … stiže sve, daje nam Jelen Fresh, osim što nema plastičnih čaša sa ledom.
Mi: Izvini, ako mogu samo i dve plastične čaše sa ledom
Konobarica: PLASTIČNE ČAŠE SA LEDOM?! (kao da smo joj tražili Kuba Libre iz sveže ubijene kornjače sa petrovaradinske tvrđave)
Mi: Pa da, kao prošla tura što je bila, znači plastična čaša puna leda.
Konobarica: Sad ću da vidim (odlazi sa facom – šta ovi traže od mene oh moj Bože!
Dolazi kroz bukvalno 10 minuta, taman kad se ovo pivo u flašama ugrejalo i donosi dve plastične čaše sa jedva tri kocke leda. OK, ko će sad dalje da se svađa. Popijemo mi to tako kroz neko vreme, konstatujemo da zapravo ove godine nema toliko pijanih engleza na štandu jer je Exit Village odnosno kamp na reci u šumarku, na finom mestu dosta, i tako, posmatramo sve lepote i ne toliko velike lepote Novog Sada i štranda. Dolazi vreme za još jedno piće, opet je tu ova druga konobarica:
Mi: Znači, kao i prošli put, dva Jelen Fresha sa plastičnim čašama sa ledom, jedna koka kola i točeno Nikšićko.
Konobarica: OK
Sad, kada bih vam dao da pogađate šta nam je donela, osim ako ne kažete “Veliki Grander Texas obrok iz KFC-a” sva je prilika da ne biste mogli da budete toliko daleko koliko je ona uspela.
Stiže nama, umesto dva jelen fresha i dve plastične čaše sa ledom, koka kole i točenog nikšićkog sledeće – jedan jelen fresh bez čaše sa ledom, nema koka kole i umesto točenog nikšićkog stiže Staropramen u flaši.
Mi: Eeeerm, ovde nešto nije u redu. Trebalo je da budu DVA jelen fresha,, Koka Kola i točeno Nikšićko a ne staropramen u flaši?
Konobarica: Ali neko je tražio Staropramen!
Mi: Nije sigurno. Znači nedostaju nam još jedan Jelen Fresh, Nikšićko točeno, Koka Kola i dve plastične čaše sa ledom.
Konobarica: grmbl … ok … grmbl.
Odlazi, nema je opet jedno deset minuta, dolazi nazad i guess what? Donosi točeno Nikšićko, Koka Kolu i dodatni Jelen Fresh, ali bez čaša sa ledom!
Mi: I dve čaše sa ledom!
Konobarica: AH DA! (kao, šatro je zaboravila).
Eto je posle 10 minuta sa dve čaše sa ledom, opet sa skromnom količinom istog. Da stvar bude najcrnja, nije da joj nismo dali dobru napojnicu još pri onoj prvoj turi… eh da smo samo znali. Ili da je makar izgledala kao ova ispod, eh sudbo…
