Posle kad me pitaju dal’ sam za prodaju Telekoma ili ne, ja ne znam šta da kažem, upravo zbog ovakvih situacija, kojih je bilo ne tako malo u kratkoj istoriji ovog bloga. Sa jedne strane, ne bih da se prodaje nešto domaće, profitabilno, sa dobrom perspektivnom, ali sa druge, posle “incidentnih situacija” u Telekom poslovnicama, poskupljenja usluga bez obrazloženja a koje su inače slabog kvaliteta i slično, uvek postoji ona “e pa nek ga prodaju, valjda će sa novim vlasnikom biti bolje”.
No, da krenemo redom (spremite se za duži beep). Stigne meni tako jednog dana poziv da u pošti preuzmem pismo. Odem ja u poštu uredno, preuzmem pismo, kad ono u lepoj roze povećoj koverti. Već mi tu nije bilo dobro, pogledam od koga je – od suda. “E sjajno, samo mi je to falilo”, pomislih i otvorih. Kad unutra, po nalogu Telekoma Srbija sud mene obaveštava da imam nekakav dug kojeg moram izmiriti da sve to ne bi išlo sudskim putem. Vratim ja malo film, setim se da je Telekom zaista krenuo da juri neplatiše, što opravdano što neopravdano, što za sto dinara što za sto hiljada dinara, pa mi ne bi čudno. Međutim, ne znam kako imam dug a da toga nisam svestan. Pogledam, kad ono majstori zanata iz Telekoma potpuno pogrešno napisali ime firme na koje stižu računi, i stavili pogrešnu adresu, tako da ti računi do mene nikad nisu stigli! Ime firme je permutovano, adresa pak sa potpuno drugog kraja grada.
Odmah ide reality check broj 1 – Sud je lako našao pravu adresu firme, Telekom je mogao da uradi to isto proverom u Agenciji za privredne registre. Ne samo to, mogli su da pošalju upozorenje e-mailom, da probaju da pozovu telefonom ili nešto slično, a ne da odmah to prosleđuju dalje sudu na naplatu.
E sad, kvaka je u tome što naravno kad sud uzme i prosledi telekomov zahtev dalje meni, oni to odmah naplate dodatnih 3900 dinara (valjda toliko košta forward pisma u realnom svetu), i to preko Telekoma, znači ne direktno njima (sudu). To mi se već jednom bilo dogodilo, mislim da sam i o tome pisao, kada mi je za privatni broj Telekom takođe zapretio tužbom. Problem je bio u tome što mi tada čak ni to pismo od suda nije stiglo na kućnu adresu, i ko zna kako bi se sve završilo da ja SLUČAJNO nisam otišao do Telekoma da se nešto raspitam, pa oni videli dugovanje i tužbu. Već zamišljam da bih se tamo negde “ne odazivao sudu” pa bi oni lepo poslali policiju da me hapsi, ni krivog ni dužnog.
I tako ja pogledam o čemu se tu radi, vidim koliko je sati i pošto je iznos bio oko 5000 dinara odlučim (a na tu kartu Telekom kod svih svakako igra) da platim taj iznos i izbegnem smaranje sa birokratijom, tužakanje i pokušavanje peglanja računa zbog toga što su napisali pogrešnu adresu i ime firme pa računi nikad nisu stigli. For the record, ja sam morao biti svestan da računi postoje, pa da se raspitam što ih ne dobijam, predpostavljam da bi na tu kartu i oni igrali. I tako izmirim ja ta dugovanja, odem do Telekoma, proverim u poslovnici dal’ su sad potraživanja “sravnjena” i nakon pozitivnog odgovora odem kući.
Mesec i nedelju dana nakon tog događaja stiže meni na kućnu adresu, od Telekoma (sad odjednom magično imaju moju adresu i stiže sve šta treba) obaveštenje da na osnovu onih prethodnih dugovanja imam neizmireno 157 dinara kamate (!). Naravno, ne znam kako, pošto sam lično u računaru u Telekomu u svom “dosijeu” video da je stanje sravnjeno, ali kao, kad sam već dao oko 5000 din, daću i tih 157, pa neka od tih 157 dinara procvetaju. Kad ne lezi vraže, nedelju dana nakon ovog pisma imam šta da vidim na stanju računa – Telekom pokrenuo prinudnu naplatu na mom računu i skinuo čitav onaj iznos duga od pre (dug + sudske takse + kamate). I naravno, tu već krene para iz ušiju.
Odlazim do Telekoma gde sam prethodno “sravnio stanje” kad, po Marfiju, kolega koji je zadužen za moj slučaj nije tu. Objasnim njegovoj koleginici sve o čemu se radi, dostavim fotokopije izvoda, kopiju potencijalne tužbe, iznose i slično i kažem – ok, dajte da vidimo šta piše u vašem sistemu. Ona otvori sistem, kad tamo, mi u plusu prema Telekomu oko 860 dinara.
Reality check broj 2 – Znači, imamo tri vrednosti:
Vrednost 1 – stanje je sravnjeno odnosno nula (sa sredine priče, nakon našeg plaćanja)
Vrednost 2 – Telekomu dugujemo oko 10.000 dinara i on pokreće prinudnu naplatu, iako je sve to već uplaćeno
Vrednost 3 – U telekom sistemu mi smo u pretplati 860 dinara.
Vrednost 4 (koja ne postoji a bila bi najrealnija) – Mi smo u pretplati kod Telekoma za tih 10.000 din, jer su se dva put naplatili od nas.
Vrednost 5 (pojaviće se u pasusu ispod) – Mi dugujemo Telekomu 650 dinara.
Kako već to ide kod Telekoma, kolega koji nije bio tu a koji je trebalo da se “vrati za dvadesetak minuta” nije se pojavio do kraja radnog vremena (ja sam bio tamo oko podneva), a naravno nije me pozvao ni tog dana, ni sledećeg, ni sledećeg od tog sledećeg. Opet ja idem “na noge” (pošto bi pokušaj da dođem do broja telefona tog kolege putem Telekom Call centra bio ravan pokušaju da naučim staro kuče novim trikovima, međutim, sreće nemam, kolega opet nije tu, a istoj onoj koleginici sada nešto dramatičnije kažem da je jako bitno da se kolega javi. I kolega me zove sutra predpodne.
Kolega: Dobar dan, ovde taj i taj iz Telekoma, o čemu se radi?
Ja: Pa znate … bla bla bla bla (objašnjavam čitavu situaciju)
Kolega: Aha, pa sada bi trebalo da vam se vrati novac. OK, sada ću ja pozvati ekonomsku službu pa ćemo to srediti.
Koristim priliku da u reality checku broj 3 pomenem i da je prinudna naplata problem zbog toga što se radi preko neke agencije Narodne banke Srbije i što se podaci o tome čuvaju, pa recimo mogu da stvaraju problem kada neka firma hoće da uzme kredit, učestvuje u projektima i slično. To sve napominjem i liku iz Telekoma.
Zaista, nije prošlo puno vremena, zove on mene:
Kolega: Dobar dan, evo ja sam se čuo sa ekonomskom službom, znate, oni su pokrenuli proces prinudne naplate zbog vašeg dugovanja prema nama od 650 dinara.
Ja: Kakvog sad dugovanja od 650 dinara?!
Kolega: Pa ne znam ni ja (!?)
Ja: Ali imali smo dug od oko 5000 dinara + 3900 + kamate, sve je to plaćeno odjednom.
Kolega: Da, evo i ja vidim na stanju da je sve sravnjeno.
Ja: Takođe, vaša koleginica mi je pre četiri dana rekla pogledavši u stanje da smo u pretplati kod vas, znači ne samo da smo na nuli već i vi nama dugujete.
Kolega: Znam, ali eto meni stoji da smo na nuli, a oni iz ekonomskog imaju pak neke svoje podatke.
Ja: (Ovde se ja prisetim one kamate od 150 dinara i vidim da se ovde ne zna ko koga) OK, šta nam je činiti?
Kolega: Najbolje da se čujete sa ekonomskom službom i da im pročitate sve sa izvoda pa da vidimo.
Ja: OK!
Potom je usledio poziv ekonomskoj službi i da skratim pisanije, dođemo do toga da je stanje IPAK 0 dinara, odnosno da niko nikome ništa ne duguje. Takođe, novac je vraćen na račun istog dana. Međutim, tu ne prestaje priča, koja ni dalje nije gotova, pa možda ovaj beep dobije i nastavak. Sad iz ekonomske službe mora čitava priča da se seli u PRAVNU službu, i to tako što ću ja da sastavljam molbu (EJ MOLBU zbog njihove greške) šta se dogodilo, da je aktivirana prinudna naplata iako nije trebalo, da nam je potrebna potvrda da je njihova greška u pitanju itd, da bi se sve to odnelo u tu agenciju za prinudnu naplatu da bi oni obrisali to iz sistema. Što je najcrnje, i ta agencija naplaćuje proviziju za svoje usluge, koja još ne znam tačno kolika je, ali kada saznam i priupitam “a ko će to da mi refundira” od agencije ću verovatno dobiti odgovor “pa Telekom” a u Telekomu ću da provedem mesec dana dok dođem do osobe koja je iole nadležna za taj povraćaj novca. Pa onda još mesec dana da ona dobije odobrenje svog direktora za povraćaj, pa onda još mesec dana da ih jurim da zapravo novac uplate. Tako da taman, oko nove godine, moći ću da obradujem prijatelje pokojim pićem od tih para, kad jednom legnu.
