Nešto me ova priča sa babom i telefonskim pozivima podsetila na moju drugu babu (znači, vodite računa, paralelno pišem od dve babe, ali obe oslovljavam sa baba, pa vas to može zbuniti!) koja ima jednu veoma zanimljivu naviku “pokupljenu” još iz devedesetih godina. Nije mi bilo lako da to otkrijem, a počelo je pre desetak godina. Tako priča baba telefonom, završi razgovor, kad čuješ ono “trrrrrrr-trrrrrrr” kad se okreće brojčanik na telefonu. Mislim se u sebi, sto posto hoće nekog drugog da pozove a ovaj prethodni još nije spustio slušalicu. Kad, naredni put, isto tako, pa narednog – opet. Pitam ja nju jedan dan:
Ja: Jeli bre baba, što ti okrećeš stalno neka dva broja kad završiš razgovor?
Baba: A, pa to sam ja videla na televiziji, kad završiš razgovor ne spustiš slušalicu nego okreneš dva puta nulu i onda ti se ne računa razgovor tj. ne naplate ti ga!
Ja: Ali … (međutim, onda sam video koliko je samo srećna kada okrene te dve nule, pa sam odlučio da “go with the flow”).
I onda je naravno došlo vreme digitalnih telefona, pomislih ja, eto kraja mukama, kad ono – priča tako baba telefonom, ali na kraju razgovora, umesto “trrrrrrrr-trrrrrrrr” sad se čuje samo “bip-bip”. Pitao sam je da li misli da to i dalje radi, kaže “ne znam, ali ništa ne košta!”. To me podsetilo na one što ih “ništa ne košta da proslede Bil Gejtsov mail na hiljadu adresa da bi dobili Sony Ericsson mobilni od pre hrista, a ako ne dobiju – ništa ih nije koštalo”, ali opet, setih se da mora nekako stara žena da se zabavlja, pa rek’o nek ide život.
Okreće i dalje dve nule, ako vas i to zanima, iako račun za telefon svakog meseca varira i definitivno joj računaju pozive, jer je ona jedina koja sa tog telefona razgovara.
