“Ne možete zatvoriti račun”

Obično se trudim da izbegavam ovakve stvari, a na kraju krajeva, kakav bi to bio blog kada bi samo “prepisivao” ali me je ova stvar sa zatvaranjem računa u Alpha banci toliko “zabavila” a i podsetila na neke sopstvene tripove sa kojekakvim ustanovama, da moram preneti u originalu čitavu priču, uz komentar da je tekst originalno napisao Marko Marjanović (ne znam momka). Takođe, on navodi da je tekst napisao “U nadi da će na osnovu ovog teksta (ljudi – prim.ja) izabrati da nikada ne posluju sa Alpha bankom”, pa verujem da mu neće smetati da se njegova priča čuje “što dalje”. So, here we go:

Priča počinje nekoliko dana pre Uskrsa kada sam u „Blicovoj“ nagradnoj igri osvojio 10.000 dinara (ko nema sreće u ljubavi, bolje bi mu bilo da ga hoće para…). Naravno da sam se obradovao, onako klinački – kao, pale su sa neba pare za Exit. Međutim, nisam ni pretpostavljao da nema tih para koji mogu da plate nerviranje. Zovnem ja broj u „Blicu“, sve vrhunski: “Dođite po nagradu”, kažu oni meni. “Dolazim odmah”, odgovorim ja. Odem u redakciju „Blica“, ponesem ličnu kartu (čačansku), dobitni kupon i šta je još trebalo. Ja, majmun, očekivao da će meni simpatična plavuša da pljune i izbroji 10 ‘iljada. Kad, međutim. Daju oni meni potvrdu da sam dobitnik, i da će me u narednih sedam dana kontaktirati grčka Alpha banka da mi isplate keš.

Ja: U redu, da li postoji mogućnost da novac podignem u Beogradu? Jer stvarno nisam često u Čačku…

Simpatična plavuša: Jao, to stvarno nije do nas… Znaš, kad te budu zvali ti im objasni…

Ja: Važi… Hvala i doviđenja.

Posle 15 dana, naravno, niko me nije kontaktirao iz gore pomenute grčke banke. Globalno razmišljam, umire im država, a ja da ih cimam za mojih 10k. I još kao, ovo je Srbija i dalje, sve mora da čekaš kao moron: SRBIJA + GRČKA = SRČKA. Dokurči meni čekanje i 20. dana okrenem „Blic“. “Dobar dan, ja sam taj i taj…” . Simpatična plavuša: “E, mi nemamo više ništa s tim, zvaće te oni…”. Nije mi više tako simpatična. Polovinom maja, da, da, polovinom maja, zvoni telefon, zovu iz odvratne mi u startu banke. Blago feminiziran muški glas: “Treba mi Marko Marjanović, ovde Vlada iz Alpha banke, ekspozitura Čačak.”

Ja: “Da, ja sam.”

Vlada: “Vaša kartica je gotova, možete da je podignete ovde u Čačku kad god hoćete.”

Ja: “Kakva kartica i kakvom Čačku? Ko je vama dao dozvolu da vi pravite bilo kakvu karticu s mojim imenom? Znam ja da je to za nagradnu igru, ali stvarno, o čemu se radi?”, pitam Vladu.

Vlada mi objasni da je takva procedura, da ja moram da imam račun kod njih. Ja s negodovanjem pristanem na takvu igru. Jer, kao, šta da se radi, realno hoću te pare. Moje su. Dođemo do zaključka da ne mogu da mi pošalju karticu u BG, da moram da je uzmem u Čačku, jer – ovo im je mantra – to je procedura. U redu. Ja im objasnim da ću tek za mesec dana biti u Čačku. Nema frke, kažu, kad dođem, sve će da bude sređeno.

Polovina juna. Stiglo mi pismo da su mi naplatili 300 dinara za održavanje računa za mesec maj i jun za karticu koja još nije izdata i za koju još ništa nisam potpisao. I koju nemam u rukama. Ja stigao u Čačak. Odem ujutru kod njih da dođem do para.

Ja: “Ja sam Marko bla bla bla Blic bla bla 10 000 bla bla…”

Brineta sa lepim osmehom, oduzeta od straha, vidim da tek uči kako se radi u banci, nema blage veze šta da radi, muca: “Jao, moraš da sačekaš da dođe Vlada.”

Kad sam čuo da će Vlada da dođe, rekoh sebi – sedi i čekaj. Vlado sine, pojavljuj se! Dojde Vlada posle nekoliko minuta. Žustro mi objasni mi da to nije normalna kartica, da ne mogu da podignem novac, da nema PIN da se koristi na bankomatu. Mogu s njom da plaćam dok ne potrošim pare, pa kada potrošim da dođem kod njih da karticu ugasim ili da od nje napravimo pravu. Ja kažem da ću doći da je ugasim, čim potrošim pare. Zveknem ti ja tih 10. 000 dinara kao da ih nije ni bilo. Odem u Alpha banku da ugasim račun, jer je 30. jun, da mi ne bi naplatili održavanje za jul. I onda kreće verbalna masturbacija gospođice/gospođe šefice.

Ja: “Ja sam Marko – bla bla bla“, objasnim sve…

Opet reakcija izgubljenih ljudi, ništa im nije jasno. Sve opet objasnim. Opet ništa.

Šefica: “Ja sam Tanja (prezime joj neću napisati ali deli ime i prezime sa jednom zvezdom Granda), ti želiš da ugasiš račun? Zašto?”

Ja: “Kakvo je to pitanje? Neću više da budem vaš klijent, ne dugujem vam nikakvo opravdanje…”.

Tanja Grand: “Kako ne dugujete, ja želim da znam razlog, mislim, mi smo vama poklonili 10. 000 dinara…”.

Ja: “Šta ste vi meni poklonili? Vi meni niste ništa poklonili, ja sam osvojio nagradu i bio prinuđen da poslujem s vama.”

Tanja Grand: “Nemoj da pričaš kao da smo na ulici”.

Ja: “Na ulici bi me bar ponudili da sednem na klupu…”.

Tanja Grand: “Pa dobro, uzmi parče papira i napiši molbu za gašenje računa pa ćemo mi to da razmotrimo.”

Ja: “Molbu?! Ja sam vaš klijent, mogu vam da napišem samo zahtev, i to da mi vi date formular, a ništa ja da pišem. Molbu pišem institucijama, ne bankama“.

Tanja Grand: “Napiši šta želiš, ime i prezime i razlog zašto ne želiš da ostaneš kod nas u banci…”.

Ja: “Dobro, napisaću, samo da završim s tim, mada se to ne radi tako”.

Tanja Grand: “To je procedura.”

Ja: “Dajte mi papir i olovku da to napišem.”

Tanja Grand: “Ma jok, ti idi kući i napiši tamo da ne bi čekao ovde bezveze”.

Proradi pravnik u meni. Odlučim da je razvalim sada papirima i cimanjima i da joj dupe pomerim.

Ja: “Nema problema.”

Odem kod oca, koji je direktor jedne druge banke, a čija je kancelarija udaljena 500 metara od ovih debila. Sednem i napišem – ko sam, šta želim, šta su mi naplatili do sada, kako su se ponašali prema meni. I ovakav kraj: “Današnjim danom, 30. juna 2010, zahtevam da mi se ugasi račun i odbijam da plaćam bilo kakve naknadne troškove održavanja. Ako mi se zahtev ne ispuni, biću prinuđen da se obratim institucijama za zaštitu potrošača.”

Fotokopiram svoj zahtev, jer želim da ga Tanja Grand potpiše i da ostane jedan primerak meni. Uđem kod Tanje u kancelariju.

Tanja Grand: “E, u redu…”.

Ja: “Molim vas da mi se potpišete na kopiju zahteva i da stavite pečat banke da ste primili moju molbu. Jer vidim da nećete da mi date nikakvu potvrdu.”

Tanja Grand: “To nije moj posao, to nije procedura”.

Ja: “Ja vidim da procedure nema, ili je vi ne znate ili nema procedure za izlazak iz vaše banke. Zovite mi vašeg pretpostavljenog”.

Tanja Grand: “Doviđenja”.

Ja: “Molim?”

Tanja Grand: “Doviđenja. Ovo ćemo vam uraditi”.

Ja: “Ne izlazim bez potvrde ili vašeg potpisa da ste primili moj zahtev koji ste tražili da napišem. Vi ste prva banka koja je to tražila od mene.”

Tanja Grand: “Doviđenja. Ne bih da zovem obezbeđenje da vas isprati”.

Ja: “Znači, da me isprati obezbeđenje samo zato što ne želim više da poslujem s vama. U svim drugim bankama potpišem na tri mesta i zatvorim račun. Molim vas, rešite mi ovo, ne planiram da dolazim još pet puta”.

Tanja Grand: “Doviđenja.”

Okrenem se i uradim ono što najviše mrzim. Ja, čovek od 24 godine, koga ne shvataju ozbiljno, koga ne smatraju klijentom te banke kao i sve ostale – moram da zovem oca da on interveniše.

Ćale stiže, ulazi, obraća se Tanji: „Ja sam Lazar Marjanović, direktor te i te banke…“.

I otac završi posao. Dobijem potvrdu, a oni će me nazvati sutra da dođem da ugasim račun. I stvarno: zvali me da dođem da se ‘razvedemo’, jer iskreno mislim da bismo lakše decu podelili nego da me puste da ugasim račun.

Stižem opet kod Tanje Grand. On me pogleda i kao da me nikad nije videla kaže: „Izvolite“.

Ja: Juče sam dolazio da ugasim račun…

Tanja Grand: Ah, da, tako je… Evo vam zahtev za gašenje računa i povraćaj kartice. To morate da popunite…

Ja: Odlično, konačno da se završi ova priča…

Tanja Grand: U redu, na računu vam je ostalo još 30 dinara.

Ja: Nije bitno, ugasite račun.

Tanja Grand: Mora saldo da vam bude nula.

Ja: Molim? To nije tačno. Ugasite račun.

Tanja: Mora da bude nula.

Ja: Isplatite mi 30 dinara, naplatite porez od 20% i svedite račun na nulu.

Tanja Grand: To ne može. Morate da potrošite karticom i da nam platite 150 dinara za održavanje u julu.

Ja: Još bolje. Skinite mi tih 30 dinara sa računa i evo vam 120 dinara i da ja više ne ulazim u vašu banku.

Tanja Grand: Ne može to tako.

Ja: Mora da imate neku akciju za dobrotvorne svrhe. Poklonite mojih 30 dinara tom fondu. I svedite mi račun na nulu. I dajte da platim tih 150 dinara.

Tanja Grand: Ne može.

Ja: U redu. Ajde da ovo po svaku cenu rešimo, vi mi recite šta da uradim. Samo da ovo završimo sad i ovde. I da više ne dolazim.

Tanja Grand: Vama ovo mora da se proknjiži i da vam račun za održavanje u julu stigne na kućnu adresu. Pa da uđete u minus. I tada da platite koliko treba do nule.

Ja: Znači da dolazim još jednom. A plus moja kartica ne može u minus, jer nije takva kartica. Ja nemam pravo na minus. To nije tekući račun. Nemam stalne prihode. Vama to očigledno nije jasno.

Tanja Grand: Meni je sve jasno, ja sam diplomirani pravnik.

Ja: Onda je i meni sve jasno…

Tanja: Kad vam bude račun bude na nuli, zovite nas da ugasimo karticu. Doviđenja.

Ja: U redu. Ja neću više da dolazim kod vas. Ne znate da radite ovaj posao. Dolazim pet puta zbog debilne stvari.

Tanja: Doviđenja. Čekaju me druge stranke.

Ja: Doviđenja.

PS. Odlučio sam da ne radim ništa. Čekam da me tuže. Svojih 30 dinara neću da potrošim.

Pre svega – čestitke liku koji je zapravo dobio nagradu na nagradnoj igri? Nisam znao da je to moguće!

Dalje, ne mogu da verujem da Tanja nekome može da se obraća kao u onim pocrvenelim delovima teksta.

Još dalje od toga, zanima me kako je zamislila da lik potroši okruglo 30 dinara putem kartice na kojoj ne može da podiže keš već samo za usluge.

I konačno, u ovom delu kad mu opušteno govori “Doviđenja”, ja ne znam, verovatno bih dohvatio neku olovku sa stola i zabio joj u vrat, nema druge 🙂

Moj inače dobar drug je u Alpha banci i već godinama upozorava sve da ne idu u tu banku, pa sam siguran da će se i njemu ovaj tekst dopasti. Samo bih voleo da saznamo i koju nedelju kasnije koje je razrešenje ove zanimljive situacije, da li će Alfa banka zatvoriti račun i bataliti priču, ili će da juri lika za dug za održavanje od 120 dinara. Jel imate vi neki zanimljiv slučaj sa svojom bankom?