Mislio sam da mi se tako nešto nikada neće dogoditi u životu, ali počelo je da se događa – „krenulo je“ ozbiljno da mi „udara“ na zdravlje kada neko ne zna da koristi kompjuter. Svojevremeno sam bio nekako ravnodušan, ili više sa osmehom odlučivao da dočekam takve događaje, tek ponekad preuzimajući stvar u svoje ruke uz „e, ’ajde daj meni, nećemo da ostarimo ovde čekajući da ti to uradiš“. Međutim, sada sve više sebe podsećam na one likove iz stripova koji hoće da se samoubiju kada stoje „nad glavom“ nekome i čekaju da ovaj posao od pet sekundi uradi već dva minuta.
Sve je počelo nekako nenadano, kada sam došao do „subjekta A“ (zvaćemo ga tako) i pogledao u njegov računar. LCD ekran, ali rezolucija 1024×768, nije nativna, sve je mutno i oči bole strašno. Krećem naivno sa „E, daj samo da ti sredim nešto“, misleći da ovaj ne zna za bolje. Popravljam rezoluciju, stavljam nativnu, onako sav ponosan kažem „A? A? Bolje, zar ne?“ da bih dobio kiseli osmeh i „ali sada mi je sve sitno, ništa ne vidim, vrati mi onako“. „Ali, mutno je, ništa se ne vidi kako treba, pokvarićeš vid?“, „Ma ovako ne vidim ništa, vidi kako je sitno, daj ti meni onako!“. U neverici, skoro automatski vraćam nazad rezoluciju na 1024×768 i već posle 15 sekundi gledanja u ekran osećam kako oči počinju da mi se pregrevaju. To je naravno bio samo početak.
Uzima naš „subjekt A“ da otvara neki dokument. I kreće sa sada već standardnim Open, pa traži željeni fajl, ne može da ga nađe, nakon nekog vremena uspeva, i onda ide punchline – umesto dvoklika na željeni fajl ide jedan klik, pa skrol do OPEN pa još jedan klik. Ovde sam se iskulirao, ali je onda došla agonija pretrage e-mail korespodencije.
„Sad ćemo da nađemo taj mail, znam otprilike kada mi je stigao“, kaže „Subjekt A“. Otvara Inbox u kojem su naravno svi mailovi, nema nikakvih podfoldera. Bez ikakve želje da sortira mailove po imenu pošiljaoca jer zna od koga je, pronalazi traženi datum, i kreće da traži. Inače, u pitanju je vlasnik privatne firme koji dobija zaista poveću količinu mailova (jasno obrnuto-srazmernu poznavanju računara). Pitam, „Pa jel ima attachment?“, dobijam potvrdan odgovor. Kažem – „Pa što onda ne filtriramo samo poruke sa dodatkom?“, ne dobijam nikakav odgovor. Kažem – „A da koristimo pretragu, možda nam pomogne makar sa nekim pojmom koji je vezan za to?“, dobijam odgovor – „ovako je lakše“. Skoro potpuno slomljen psihičkim bolom, gledam šta radi na ekranu … u jednom trenutku, vidim nešto mi je čudno … „Zašto pomera kursor desno sa liste poruka?“, pitam se. „Jel on to ide ka skrol baru? ’Ladno ide ka skrol baru… neće valjda … HOĆE … ON SKROLUJE PUTEM SKROL BARA!“. U tom trenutku se prisećam da su devedesetih postojali miševi bez točkića, možda je ovaj neki muzejski primerak, bacam brzi pogled – točkić je tu, naravno. Gledam okolo da li se na stolu nalaze neke makaze ili otvarač za koverte. Vidim ih ispred sebe, lagano se pomeram do drugog kraja stola da ne bih došao u iskušenje.
Taman kada mislim da ne može dalje, pronalazimo željeni fajl, u mail poruci, velik 15 megabajta! OK, to nije krivica pomenutog Subjekta A, ali dovoljno govori o tome sa kakvima komunicira. Pokušavamo da otvorimo fajl, ništa se ne događa. Ja zbunjen, pokušavam i sam, neće. Rek’o, daj da ga snimim na desktop pa ćemo onda. Idem na Save, dobijam genijalnu poruku – nema mesta na hard disku! Pogledam, zaista, C hard disk ima jedva 5 megabajta prostora. Pitam – „A izvini, kako se ovaj kompjuter uopšte uključio?“, „Kako to misliš? Pa ja ga ne gasim, radi već nedelju dana ako ne i više“. Naravno onda sam morao da pobrišem gomile nepotrebnih stvari i prebacim na drugu particiju, da bi na kraju ovog „festivala kompjuterskog analfabetizma“ bio zamoljen da proverim i laptop, zbog čega neće više da šalje email-ove. Ja pogledam, deluje sve normalno, radi internet, radi primanje mailova, stvarno neće da ode mail kojeg sam poslao kao test. U jednom trenutku se setim, otvorim Outbox, i vidim pored 20 test poruka (19 od Subjekta A i 1 od mene) još jedan, „pravi“ email. U njemu – fotografije. Vezane su za posao doduše, nisu smešne slike sa proslave rođendana, ali to naravno neće pomoći mail serveru da progura email od SEDAMDESETOSAM MEGABAJTA.
Odoh da meditiram…
