Kakav genijalan show ova “Moja desna ruka”. Neko je uspeo da naloži Seku Aleksić kako je mnogo velika faca, i kako ona treba da ima svog asistenta. Onda se našlo 50 frikova koji bi skočili u bunar za sekom jer ih je očarala “Crnom i Zlatnom” ili “Aspirinom”, i eto show-a. Potom su Seki dali DVD-jeve sa “Pomoćnikom” Donalda Trampa, verovatno i ponekom sezonom American Idol-a i onda njoj, i njenim ortacima tipa Saši Vidiću, objasnili da bi bilo najbolje da na audicijama budu mnogo nadrkani. I onda su oni mnogo nadrkani.
A niko im valjda nije rekao da čovek ne može da bude nadrkan ako se nije takav rodio, ili ako nema “štofa” za prozivanje drugih. Sve mimo toga je prosto “ceđenje suve drenovine” iz ljudi koji su se dobro snašli kao pevači, modni kreatori ili umetnici drugog tipa, a ne stručnjaci koji treba da ocenjuju nečje kapacitete, i pride još da budu – nadrkani.
Međutim, kapa dole onome ko se setio da sulude zadatke koje ljudi obavljaju za Seku Aleksić prožme scenama iz njenog života, pa da narod vidi kako ona živi u jednoj sjajnoj kući, kako se super provodi u njoj, ali i kako nema dva grama stila da tu kuću učini iole zanimljivom, a da ne govorimo o tome što ona – ne zna da govori. Ajde što govori “Ti bih” ajde što govori “ja bi trebala” i slično, ali bi mogla malo i da iskulira sa psovkama i prostaklucima drugog tipa.
Sve u svemu, meni je taj program zabavan, kad nađem pokojih desetak minuta da ga ispratim na televiziji, i svakako se nadam da će biti i druge sezone, jer ne zna se ko je bolji – dal’ Seka ili njeni kandidati.
