Prvi izazov na koji roditelj naiđe prilikom odrastanja deteta, kada može da se zbuni i da ne zna šta tačno treba da uradi, jeste kada dete počne sa svojim emocionalnim izlivima. Uglavnom se to dogodi kada dete napuni nešto više od godinu dana i često čujem od roditelja da taj izliv opisuju kao histerija, bezobrazluk, razmaženost… naravno, sve veći broj roditelja počinje da razume da su detetove emocije iznenadne, da su intenzivne i da kratko traju, pa im to bude ohrabrenje.
Ipak, često, roditelji se odlučuju da taj emocionalni izliv kod deteta, zbog nemoći i neznanja, ili ignorišu, ili dete izoluju u ćošak ili neku drugu sobu, drugim rečima, ostave ga samog da se bori sa lavinom emocija koje ne ume da zaustavi.
Po rečima dečijeg psihologa, Nikoline Milosavljević, deca tada, pored besa zbog neispunjenje želje, mogu da osete i tugu, i razočaranost, i bes na roditelja, zato što ga ta osoba, koja treba da mu bude luka sigurnosti i smirenja, ostavi ga na cedilu.
Kako Nikolina navodi, deca, kada su izolovana zbog svojih neprijatnih emocija, dobijaju poruku: “Ne prihvatam te kada se loše i neprijatno osećaš. Prihvatam te samo kada se prijatno osećaš i ponašaš”… i na ovaj načim, malo po malo, deca izgube poverenje u roditelje.
Šta je to što nam Nikolina savetuje? Prvenstveno, da pokušamo da izgradimo međusobno poverenje sa detetom.
Kada staloženo pristupite izlivu emocija, detetu dajete doznanja da ćete biti uz njega u svakom trenutku, bio on dobar ili loš. Neprijatne emociju su emocije, doživljene dvostruko jače nego ozitivne, i to uvek trebate imati na umu.
Najlakše je poslati dete u sobu ili u ćošak, ali hajde da pokušamo da otkrijemo koji je razlog detetovog nezadovoljstva. Znam, kada je dete isuviše malo, to je prosto nemoguće, ali vremenom, kako dete raste, biće sve lakše govoriti o osećanjima.
Poverenje i otvoren odnos se grade od malih nogu… Nemojte čekati da bude prekasno. Budite detetova sigurna luka, uvek i zauvek.
