Pričao sam sa matorcima (matorim Mungosima, razume se) pre nekoliko dana, i rekoše mi da su svojevremeno, dostavna vozila za snabdevanje mini i supermarketa, kao i đubretari, perači ulica itd svoje poslove obavljali do 6 ujutru, dok ne krenu gužve ljudi koji idu na posao. I to je nešto što sve više pozdravljam u velikoj meri. Dešava mi se često da ujutru kada idem na posao moram da, poput lavirinta, jurim prave ulice kako bih izbegao đubretare koji naravno blokiraju usku ulicu i morate čekati dok oni isprazne kontejnere. I ajde da je to jedno čekanje, nego niz ulicu obično postoje 3-4 lokacije sa kontejnerima, a vi kamion đubretara nikako ne možete da prestignete, preskočite, obiđete… I onda morate brzo da razmišljate u glavi u kom će oni pravcu nastaviti kao i to koliko će im vremena trebati i da li između postoji još neki „punkt“, pa da „’vatate“ prvu krivinu i pokušate da do sledećeg ćoška stignete pre njih. Naravno, pranje ulica je podjednako dosadno i zagušujuće kao nošenje smeća, osim što đubretari stoje, pa idu brzo, pa stoje, dok perači ulica konstantno idu, ali izuzetno sporo.
I to nije kraj, ne treba zaboraviti ni recimo isporuku hleba ujutru u lokalne prodavnice. Ti kamioni najviše vole da stanu na sred ulice, upale sva četiri migavca i krenu u isporučivanje. Samim tim je jedna traka blokirana i nastaje kolaps. Najveći problem je kada ulicom prolazi i gradski prevoz, onda tek možete da se pozdravite sa dolaskom na posao u za to predviđeno vreme. Naravno, ne isporučuje se samo hleb, tu su i mleko, ulje i drugi proizvodi, pa svaka radnja u proseku ujutru „dočeka“ 3 do 4 kamiona. To je 3 do 4 blokade ulice, baš kad mnogobrojnih sugrađani idu na posao ili u školu.
